Dok Evropska unija ulazi u novu fazu redefinisanja svoje agrarne politike kroz viziju predstavljenu u februaru 2025. godine, postavlja se pitanje – kako će ove promene uticati na Srbiju, zemlju kandidata za članstvo? Nova Zajednička poljoprivredna politika (ZPP) obećava veću inkluzivnost, održivost i ravnotežu interesa proizvođača i potrošača, ali nosi i izazove koji zahtevaju institucionalnu zrelost i strateško udruživanje. O tome za agronews govori Ksenija Simović, glavna savetnica za međunarodnu trgovinu i poslove u asocijaciji Copa-Cogeca, najznačajnijoj evropskoj organizaciji koja zastupa poljoprivrednike i zadruge. Iz Brisela poručuje: bez dugoročne strategije i snažnih zadruga – Srbija propušta da postane ono što jeste po potencijalu – poljoprivredna sila
“Copa-Cogeca je najstarija organizacija koja zastupa interese kako individualnih poljoprivrednika (Copa), tako i poljoprivrednih zadruga (Cogeca). Predstavljamo gotovo deset miliona aktivnih poljoprivrednika i 22.000 zadruga iz 27 zemalja članica i iz svih sektora poljoprivrede – od semena i biljne proizvodnje do šumarstva, ribarstva, pčelarstva i stočarstva”, objašnjava Simović.
Kako ističe, gotovo 97% odluka o poljoprivrednoj politici EU donosi se upravo u Briselu, što organizaciji daje ključnu ulogu u definisanju pravaca razvoja.
Zajednička poljoprivredna politika je dugo bila kritikovana – i od strane proizvođača i ekoloških organizacija. Nova vizija ZPP-a, kako kaže, rezultat je strateškog dijaloga započetog nakon poljoprivrednih protesta 2024. godine, kada su proizvođači izrazili nezadovoljstvo jednostranim pristupom prethodne Komisije u okviru Zelenog dogovora i inicijative “Od farme do viljuške”.
”Ovoga puta je proces bio drugačiji – uključeni su svi: od potrošača i nevladinih organizacija do velikih poljoprivrednika i kooperativa. Po prvi put, proizvođači su ravnopravni u tom dijalogu“, kaže Simović.
Ali jedno pitanje i dalje lebdi u vazduhu: ko će to sve platiti?
”Zahteva se tranzicija ka zelenijoj i tehnološki naprednijoj proizvodnji. Ali bez konkretnog budžeta, to ostaje samo deklaracija. Poljoprivrednici su konkretni ljudi. Vizija mora da se pretoči u jasne zakone i konkretna finansiranja. ZPP je važan jer omogućava direktna plaćanja, podršku za ruralni razvoj, inovacije i investicije u održivost. Ako želimo više zelenih praksi, EU mora da obezbedi sredstva za to, EU mora jasno da kaže kako će finansirati sve što zahteva od farmera”.
Ključna tema narednih meseci biće pozicija poljoprivrednika u lancu snabdevanja, sa fokusom na zabranu prodaje ispod cene i regulisanje ugovora sa otkupljivačima. “Supermarketi moraju da shvate da, ako žele viši kvalitet, moraju biti spremni da to i plate”, poručuje Simović.
Šta ova vizija znači za Srbiju?
“Ujedinjenje je ključ. Poljoprivrednici u Evropskoj uniji su jaki jer su organizovani i jer pripadaju zadrugama. Zadruge obezbeđuju bolju tržišnu poziciju, zajednički marketing, veterinarsku i savetodavnu podršku, kontrolu kvaliteta, pristup investicijama. U mnogim sektorima – poput proizvodnje svinjskog mesa – zadruge su više od partnera, one su oslonac opstanka”.
Simović istovremeno apeluje na srpske organizacije da se ozbiljno pripreme za proces pristupanja. Kao zemlja kandidat, Srbija je na raskršću. Iako formalno nije deo Zajedničke poljoprivredne politike, ono što se u Briselu odluči, sve više se prenosi i na zemlje u pristupnim pregovorima – kroz standarde, zahteve za zaštitu životne sredine i konkurenciju na zajedničkom tržištu.
Zajedno možemo više – iskustvo evropskih farmera
Simović upozorava: ako ne budemo spremni, trpeće naši proizvođači. Jedan od najvećih izazova u Srbiji je osećaj da proizvođač nema nikakav uticaj na tokove u agraru. Simović kaže da su i u EU mali farmeri dugo imali isti osećaj, ali su naučili važnu lekciju. ”U Evropskoj uniji, gotovo svi poljoprivrednici su deo zadruga ili profesionalnih udruženja.
Jedan od najvećih izazova u Srbiji je osećaj da proizvođač nema nikakav uticaj na tokove u agraru. Simović kaže da su i u EU mali farmeri dugo imali isti osećaj, ali su naučili važnu lekciju. ”Evropski poljoprivrednici su shvatili da moraju da se ujedine. Samostalno, niko ne može da utiče na cene, subvencije ili pravila. Kroz zadruge i udruženja, dobili su pregovaračku moć. To je model koji funkcioniše. Kod nas, individualizam i nepoverenje u sistem i dalje dominiraju. Bez organizacije, ne možemo imati zajednički glas ni u Srbiji, a kamoli u Briselu.“
Jakopović: Obavezno članstvo u komorama ključno za zaštitu malih poljoprivrednika
Obavezno članstvo u poljoprivrednim komorama uobičajena je praksa u gotovo svim državama članicama Evropske unije, a prema rečima Mladena Jakopovića, predsednika Hrvatske poljoprivredne komore, to je jedan od ključnih preduslova za efikasnu zaštitu interesa svih poljoprivrednika – posebno onih najmanjih i najranjivijih.
”To je zapravo ključno političko pitanje u svakoj samostalnoj zemlji koja želi da očuva i razvija svoj ruralni prostor. Komore koje nisu imale obavezno članstvo vrlo brzo su propale, jer su tada radile samo u interesu pojedinaca koji ih finansiraju. Kada je članstvo obavezno, komore zastupaju ravnopravno sve članove, a posebno male proizvođače kojima je pomoć najpotrebnija. Bez obaveznog članstva gubi se osnovna funkcija komore – zaštita primarnog poljoprivrednog proizvođača“, ističe Jakopović.
Dodaje i da je u oko 90% zemalja Evropske unije članstvo u komorama zakonska obaveza. ”Modeli su različiti – negde visina članarine zavisi od veličine gazdinstva, dok je negde, poput Hrvatske, iznos fiksan i simboličan – devet evra godišnje po gazdinstvu. I pored toga, mnogi članovi to doživljavaju kao namet, sve dok ne zatrebaju podršku komore. Tek tada shvate koliko je truda i znanja potrebno da bi se njihovi interesi zastupali na različitim nivoima – od nacionalnog do evropskog“, objašnjava on.
Prema njegovim rečima, uloga komora u Evropskoj uniji je izuzetno značajna jer zahteva duboko poznavanje složenih zakonodavnih okvira i veštine pregovaranja. ”Poljoprivreda je verovatno najsloženija oblast u čitavoj Evropskoj uniji. Da bi komora imala uticaj, mora raspolagati stručnim kadrom koji razume hiljade zakona i podzakonskih akata”.
Hrvatska poljoprivredna komora članica je evropske asocijacije Copa Cogeca, u kojoj aktivno učestvuje, a Jakopović je u toj organizaciji obavljao funkciju potpredsednika u dva mandata.
Članovi Copa-Cogeca mogu biti i pridruženi članovi iz zemalja kandidata. ”Copa-Cogeca već ima pridružene članice iz Crne Gore, Severne Makedonije, Gruzije i Ukrajine. Ako postoji volja i organizacija, moguće je uključiti i Srbiju. ”Da biste postali član Copa-Cogeca, morate imati demokratski uređenu organizaciju na nacionalnom nivou koja zastupa sve sektore proizvodnje. Takođe, ta organizacija mora imati uticaj na odluke u sopstvenoj zemlji. Jer ako niste jaki kod kuće, ne možete biti jaki ni na evropskom nivou”.
Na pitanje da li vidi potencijal Srbije kao agrarne sile, Ksenija odgovara da imamo zemlju, resurse, znanje. Imamo ljude koji vole poljoprivredu. Ono što nam nedostaje jeste strategija. ”Srbija ima ogroman potencijal. Ali fali vizija i strateško udruživanje. Kao neko ko dolazi iz Srbije, žao mi je što propuštamo da budemo poljoprivredna sila – jer imamo sve što je potrebno. Možda sami možemo brže, ali zajedno možemo dalje”, zaključuje ona.
Tekst je nastao u okviru programa Puls Evrope – medijske posete EU koji finansira Evropska unija.
