Kada se u Srbiji govori o prelasku na održivu ili organsku poljoprivredu, skepsa proizvođača i dalje je snažna. Iako se održivost često doživljava kao ekološki ideal, praksa pokazuje da je suštinsko pitanje zapravo ekonomsko – da li se takav model proizvodnje isplati. Upravo na toj računici, a ne na ideologiji, lomi se odluka sve većeg broja poljoprivrednika
Kada se pomene prelazak na održivu ili organsku poljoprivredu, prva reakcija velikog broja proizvođača u Srbiji i dalje je skepsa. ”Lepo je to za prirodu, ali ko će to da plati? Prinosi su manji, a motike ima više“, često se može čuti na terenu. Upravo ovaj stav predstavlja jedan od najupornijih mitova koji koči razvoj domaćeg agrara.
Dok se u javnosti održivost uglavnom vezuje za ekologiju i zaštitu životne sredine, u praksi je reč o mnogo prizemnijoj temi – ekonomskoj računici. Jer, za većinu poljoprivrednika ključno pitanje nije ideologija, već da li proizvodnja može da se isplati.
Podaci iz Priručnika o održivim poslovnim modelima ukazuju na to da održiva poljoprivreda nije pitanje uverenja, već matematike. A ta matematika, gledano dugoročno, sve češće ide u korist proizvođača koji se odluče na promenu modela.
U klasičnoj proizvodnji poljoprivrednici se nalaze u dobro poznatim „makazama cena“. Troškovi mineralnih đubriva, goriva i sredstava za zaštitu bilja iz godine u godinu rastu, dok su otkupne cene pšenice, kukuruza ili mleka nestabilne i često nedovoljne da pokriju ulaganja. U takvom sistemu proizvođač je dvostruko zavisan – od uvoznih inputa koje mora da kupi i od tržišta na koje ne može da utiče. Rezultat je sve tanja marža i sve veći rizik da proizvodnja postane neodrživa, bez obzira na količinu uloženog rada.
Održivi poslovni model menja ovu jednačinu tako što istovremeno deluje na dve strane bilansa – smanjuje troškove i omogućava bolju prodajnu cenu. Kod konvencionalne proizvodnje pšenice, prosečna ulaganja po hektaru (seme, mineralna đubriva, zaštita i gorivo) iznose oko 92.500 dinara. U održivom modelu, nakon perioda konverzije, ti troškovi padaju na približno 68.000 dinara po hektaru.
Razlog je jednostavan: umesto skupih mineralnih đubriva koriste se stajnjak, kompost i zelenišno đubrenje; hemijska zaštita se zamenjuje plodoredom i mehaničkom obradom; a kada se uspostavi biološka ravnoteža, zemljište počinje da „radi za proizvođača“, smanjujući potrebu za dodatnim ulaganjima.
Sa druge strane, tržište jasno razlikuje konvencionalnu i organsku hranu. Kada se niži troškovi proizvodnje spoje sa višom prodajnom cenom, profitna margina se značajno menja u korist proizvođača.
Pitanje, zapravo, nije da li poljoprivrednici mogu da priušte prelazak na održivi model. Pitanje je da li mogu finansijski da izdrže ostanak u konvencionalnoj proizvodnji.
