Table of Contents
Mlečno govedarstvo u Srbiji danas se nalazi u najtežoj krizi u poslednjih nekoliko decenija. Dok police marketa preplavljuju uvozni mlečni proizvodi, srpske štale se prazne, a farmeri, naročito oni mali, suočavaju se sa egzistencijalnim pitanjem: vredi li uopšte nastavljati?
Da bismo razumeli kako smo došli do ove tačke, moramo se osvrnuti na decenije loše poljoprivredne politike i sistemsko ignorisanje struke.
Teret prošlosti i promašene politike
Današnja situacija nije incident, već posledica. Godinama se poljoprivredna politika vodila stihijski, bez dugoročne strategije i jasnog cilja. Umesto da subvencije budu alat za unapređenje produktivnosti i genetike, one su često služile kao socijalna pomoć ili su završavale u rukama onih koji su najbliži centrima moći. Rezultat je poražavajući: dok evropski farmeri povećavaju broj grla i efikasnost, srpski stočar bori se sa zastarelom tehnologijom i neizvesnim otkupom.
Srpski farmer naspram evropskog tržišta: Neravnopravna borba
Položaj srpskog stočara u odnosu na evropskog kolegu je, blago rečeno, diskriminatorski. Prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) i pratećim dokumentima poput Odluke 1/2021 Saveta za stabilizaciju i pridruživanje, Srbija je otvorila svoje tržište za proizvode iz EU. Iako su ovi procesi deo integracija, oni su izložili našeg nezaštićenog proizvođača surovoj konkurenciji subvencionisanog evropskog mleka.
Ovde na scenu stupa Zakon o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda. Iako ovaj zakon predviđa mehanizme zaštite i intervencija, svedoci smo da se on u praksi ne primenjuje dovoljno efikasno da bi zaštitio primarnu proizvodnju. Dok EU koristi sofisticirane alate za upravljanje viškovima i krizama, naš sistem često reaguje prekasno, ostavljajući farmere na milost i nemilost prerađivačima.
Duboki jaz: Mali farmeri protiv automatizovanih sistema
Unutar samog sektora postoji ogromna disproporcija. Trenutni sistem subvencija često tretira sve proizvođače linearno, što je fundamentalna greška.
Veliki sistemi: Sa robotizovanim mužu i potpunom automatizacijom, oni su daleko konkurentniji, imaju niže troškove po litru mleka i lakši pristup tržištu.
Mali farmeri: Oni koji raspolažu sa 5 do 15 krava rade u otežanim, često primitivnim uslovima. Za njih je svako povećanje cene struje ili stočne hrane direktan put u propast.
Apsurd je da sirovo mleko kod nas često gubi bitku sa mlekom u prahu koje se uvozi po niskim cenama, dok se domaće sirovo mleko otkupljuje po cenama koje diktira prerađivačka industrija, a ne realni troškovi proizvodnje.
Rešenje koje ne trpi odlaganje: Struka ispred politike
Trenutna situacija nema brzo i lako rešenje, jer su problemi duboko ukorenjeni. Prvi korak mora biti potpuna eliminacija korupcije i vraćanje poljoprivrede onima koji o njoj najviše znaju. Neophodno je formirati savete koje će činiti najeminentniji stručnjaci iz oblasti stočarstva, tehnologije, agroekonomije i globalne ekonomije.
Šta konkretno moramo uraditi?
Analiza efekata subvencija: Moramo znati gde odlazi svaki dinar i da li on doprinosi povećanju litraže ili samo preživljavanju.
Sistem savetodavstva: Farmer ne sme biti ostavljen sam sebi. Potrebno je aktivno praćenje na terenu, od genetike do ishrane.
Genetika i ishrana: Moramo napraviti jasnu razliku – nije svako mleko isto. Mleko sa pašnjaka, od grla koja su na slobodnoj ispaši, ima drugu vrednost i kvalitet u odnosu na industrijsko. To mora biti prepoznato i kroz cenu i kroz brendiranje.
Edukacija i ogledne farme: Uvođenje obavezne edukacije za farmere i formiranje regionalnih klastera i oglednih farmi gde se tehnologija prikazuje u praksi.
Model budućnosti: Švajcarski primer nasuprot srpske realnosti
Kada govorimo o budućnosti, moramo se ugledati na uspešne modele poput Migros grupacije u Švajcarskoj. To je zadružni model gde su proizvođač, prerađivač i prodavac uvezani u sistem koji štiti domaći proizvod. Tamo potrošač svesno bira lokalno mleko jer zna da je najsvežije i najkvalitetnije. Građenje poverenja između proizvođača i kupca je ključ suvereniteta jedne zemlje.
U Srbiji se često sa setom sećamo modela PKB-a koji je nekada bio gigant. Danas smo ostavljeni da radimo individualno, usitnjeno i nekonkurentno. Pitanje je jasno: imamo li snage da se udružimo, očistimo sistem od korupcije i dozvolimo struci da vodi glavnu reč, ili ćemo postati potpuni zavisnici od uvozne hrane?
Ministarstvo poljoprivrede mora postati čuvar prehrambene stabilnosti, a ne distributivni centar za subvencije. Bez jakog stočara, nema ni jake Srbije. Vreme za analize je prošlo – vreme je za korenite promene koje će vratiti dostojanstvo srpskom domaćinu.
Autor: Oliver Aleksić, Mladi poljoprivrednici Srbije
